Željana Vukanac već u naslovu U talasima tela – čak i nominalno – ukazuje na dva najčešće pominjana pojma u zbirci: telo se pominje čak dvadeset pet puta, a talas četrnaest puta! Ovi brojevi ipak ne mogu biti puki statistički slučajevi („brojevi koji ne znače nikome“), jer čulnost, seksipilnost, propadljivost, krhkost, nestalnost, materijalnost, fluidnost, fizička zakonitost... jasno i razgovetno prate asocijativnu liniju koja proizilazi iz ovog naslova. Stih: „tvoje telo su talasi“ jeste kvintesenca cele zbirke, koja se suštinski tiče intimnih, traumatičnih i prelomnih životnih trenutaka, odnosno, ljubavnih, porodičnih i istorijskih okolnosti u kojima se, najčešće nevoljno, zadesio lirski subjekt. Zbirka je izričito koherentna, pesme su grupisane motivski i podeljene u četiri tematske celine: na pesme koje na upečatljiv način govore o porodičnim odnosima i drami izbeglištva („u tuđoj kući u tuđoj zemlji“ ili „naša nevina postojanja / davala su snagu našim majkama / da se ne bace niz hladne velebitske vode“), na ljubavne pesme koje na ogoljen način govore o empatiji, seksualnosti, telesnosti i čulnosti („praviš talas čuđenja oko sebe“ ili „je li to ljubav / što blješti osmehom / u maglovitim mesecima tišine“) i na pesme o samopotrazi za identitetom („sve što smo mi, samo nečiji klinovi za ovaj svet“), na koje se nadovezuju pesme koje su motivski involvirane sa atributima mora, vode i talasa, koji, svakako, imaju i dublji simbolički značaj u ovoj zbirci („tu, u tišini pod talasima“ ili „volim te more / popiću te ako me ne primiš zauvek“).

Pesme u zbirci U talasima tela slede čvrst, unutrašnji, logični raspored, te je čitaocu lako da prati razvoj i razradu pesničkih ideja. „O nepoznatom“, uz signifikantne pesme „Ravnica“ i „Pravila kontracepcije“, čini okosnicu cele zbirke: u njoj je sadržana klica svih budućih pesama. Ono nedokučivo, unutrašnje, pesničko ja – kao nosilac suptilnih doživljaja, osećanja i raspoloženja – nalazi se između Scila i Haribdi: detinjstva i prekonoćnog sazrevanja („ćilibarski grad u kojem spavam javio se nedavno u pesmi / čudovišta iz detinjstva obojio u pank“), rodne grude i nomadstva („ubeđivala sam te da nema ništa lepše / od hodanja tuđom zemljom“), usamljenosti ili nemogućnosti života u dvoje ili u zajednici („ja sam usamljeni flamingo u zoo-vrtu“ ili „moja su osećanja zaključana ispod betonskih vrata“). Poseban korpus pesama čine one o izbegličkoj izolovanosti i odbačenosti. Željana Vukanac potresno svedoči o tome u opominjućim stihovima: „večnost je teška / i treba znati umirati / bog je daleko i nema uši / a pravda slepa i opasno vitla mačem“. Ipak, optimizam i nada se u svakoj od ovih pesama mogu nasluti. U talasima tela Željane Vukanac je nepatvoreni amalgam egzistencijalnih nemira, emocija i iskrenosti.